Podzemlje-Had
Drevna egipatska, grčka i rimska verovanja o podzemnim svetovima veoma su se menjala i u isto vreme su bila mnogobrojna;spomenuću samo najvažnija.Nakon pobede Olimpa nad Titanima svet su podelili tri sina Krona i Ree:Zevsu je pripalo nebo,Posejdonu more a Hadu podzemni svet,ili Tartar.Neumoljivi gospodar,okrutan kao i Persefona,njegova nećaka i žena,ne pušta nijednog svog podanika.Dao je ime mestu kojim vlada:Had je postao simbol podzemlja.To je, kao i svuda,nevidljivo mesto odakle nikada niko neće izići(osim onih koji veruju u reinkarnaciju)izgubljeno u tami i hladnoći mesto koje pohode čudovišta i demoni koji kinje pokojnike.Već u Egiptu,u Tebi u grobnici Ramzesa VI podzemlje simbolizuju pećine pune prokletnika.Ali svi umrli nisu bili Hadove žrtve.Izabranici,junaci,mudraci i posvećeni su odlazili na Srećna ostrva i na Jelisejske poljane,gde su bili obasuti svetlošću i srećom.Paul Diel tumači podzemlje sa stanovišta psihološke i etičke analize:Svaku funkciju psihe predstavlja neki personifikovani lik,a intrapsihički rad sublimacije ili izopačenja izražava se međusobnim delovanjem tih označiteljskih likova.Duh se zoveZevs;sklad želja Apolon;intuitivno nadahnuće Palada Atina;potiskivanje Had itd;evolutivni polet(suštinsku želju) predstavljaju heroji;konfliktna situacija ljudske psihe borbom protiv nemani izopačavanja.Unutar takvog shvatanja podzemni svet je stanje psihe koja je podlegla u borbi sa nemanima, bilo da je pokušala da ih potisne u područije nesvesnog,ili je prihvatila da se sa njima poistoveti u nekoj svesnoj nastranosti.Neki srednjebretonski verski zapisi spominju podzemlje kao an ifern yen ledeni pakao.Izraz je toliko suprotan uobičajenim normama,da će to pre biti sećanje na drevna keltska shvatanja o nebitku.U hrišćanskom predanju par svetlost-tama simbolizuje dve suprotnosti,nebo i pakao.Već u Plutarhovom opisu Tartar je bez Sunca.Ako se svetlost poistovećuje sa životom i Bogom,tada pakao znači odsustvo Boga i života.Unutrašnja bit pakla je sam smrtni greh u kojem su prokletnici umrli.To je gubitak Božjeg prisustva,a pošto nijedno drugo dobro ne može više pokojnikovoj duši,odvojenog od tela i čulnih događaja,pružiti privid,to je apsolutna nesreća,temeljno lišavanje,tajanstvena i nedokučiva patnja.To je potpun,konačni i nepopravljiv poraz ljudskog postojanja.Preobraćenje prokletnika više nije moguće;okoreo u grehu,on je zauvek prikovan za svoju muku.
