Koliko nam je snage ostavio Jupiter u Lavu, toliko će nam i biti potrebno da bismo dali šansu svima koje nam donosi njegov prolaz kroz Devicu, od 11. avgusta 2015. godine do 9. septembra 2016. godine.
Prašnjavi let tek ponekog oleandra ostaje za nama. Jupiter u Lavu je bio sve što smo hteli. Naš napon i snaga, naš teret, naša glad i žeđ. Dokazao je milion puta koliko naše srce može da podnese. Nije to bio možda naš najbolji poriv za dalje, naš let u bolje sutra, ali ako ništa drugo, bio je žilav deo nas samih. Bez borbe ne ide, najavljivao je naš omiljeni Gigant. I izmenio nas je. Ponos je ostao u nama, ako već ništa drugo nije. I snaga, neka snaga, kojoj ćemo se sada pokloniti po prvi puta...
Godinu dana iza nas samih otkriva svet pun truda, borbe, pun preživljavanja. Nije to bio život na visokoj nozi nekih galantnih i uglađenih bića, bio je to odraz svake borbe u nama samima. Kad oduzmu ti ništa, da vidiš koliko vrediš. Kad te udare sto puta, da vide koliko puta ćeš ustati. Da se uvere da iako te gaze, svoje principe nećeš pregaziti. Ti ne moliš i ne staješ. Ustaješ se u svoje najteže jutro i ideš dalje. Snaga, neka to bude sve što si spoznao.
I sada ulazimo u nešto drugačiji svet. Ritam pod nogama usporava. Sada više opažamo sitnice i detalje. Više smo oprezni i taktični. Srce i dalje udara, ali sada počinje da hvata svoj ritam. Nisu mali koraci ponekad za nas, ali to je sve što nam preostaje.
Jupiter u Devici sastavlja se u hiljadu komadića. Kao razbijeni mozaik skupljenim delovima vraća Sebe. I znamo da Jupiterovo dostojanstvo u Devici nije povoljno, ali to ne mora značiti da neće biti naše.
Okrenućemo se poslu, usavršavanju, redu, radu i disciplini. Ponekad zaneti u nečiji tuđi svemir, želeći da iskusimo neka nova prostranstva. Proširićemo svoj biznis, dobićemo premeštaj u drugi grad pa čak i u drugu zemlju, samovoljno ćemo odlučiti da odemo na drugi kontinent. Bavićemo se sobom, svojom ishranom i telom i češće hraniti njega nego dušu. Vodićemo beleške, pravićemo račune i planove.
Usvajaćemo kućne ljubimce i decu. Pokušaćemo i sami sebe da uvrstimo i u onako pun raspored. Zadovoljićemo se kockicom čokolade ili trenutkom sklapanja očiju. Volećemo svoju stolicu, svoj radni sto i tišinu. U smiraju dana, šoljicu čaja i predah. Sebe.
Sve ono što Jupiter znači, daljina, putovanja, filozofija, religija, širina, moral, zakon, dobročinstvo i bogatstvo, sada se spušta na zemaljski nivo. Ako smo se sa Jupiterom u Lavu naučili boriti za sebe, sada ćemo se morati boriti za druge. U narednih godinu dana velike svetske krize, ratova, dešavanja koja kucaju na naša vrata, Jupiter će zahtevati solidarnost i teško će ići s tim. Jer, nažalost, mnogi će svaku informaciju obraditi u glavi pre nego što će reagovati srcem.
Gde prebiva sreća u nama
Mnogi će radije da sortirati ljude u ustaljene pregrade prema nacionalnosti, veroispovesti, boji kože, polu ili godinama, nego im pomoći. Razglabaće se često, dugo i naširoko o tome kome je potrebna pomoć i zašto. I u svom tom nadmudrivanju ostajaće mnogo praznine. Neko ništavilo. Nešto što nismo ni slutili da ćemo ostaviti za sobom.
A opet, mnogi, vođeni raciom i logikom, daćemo mnogima šansu. Naučićemo da budemo srećni među sitnicama. Među ostacima nas samih. Vešto opravdavajući svačiju manu i izgovor, svačiji razlog. Razlog da bude nešto. Da bude neko. Ispružićemo dlanove i valjda svakom pruziti ruku. Jednaku šansu za opstanak. Selektovaćemo ljude u svojim životima jer su neke promene neizbežne.
Sortiraćemo haos u svojoj glavi. To vrištanje i buka, poželeće mir. Shvatićemo da sreća prebiva u svakoj ćeliji našeg tela i da svaki centimetar kože ima svoju vrednost.
Ljubićemo. Potiho. Obazrivo. Pažljivo. Zaštitnički. I daćemo im razlog i daće nam razlog da ustrajemo. U trenutku kada budemo posustajali, sretaćemo ljude, njihovu auru, sjaj i reči. Osetićemo njihov dodir, nikad jasniji, realniji, stvarniji i nikad trajniji. I ostaviće pečat, još hiljadama godina unapred jer znaju kako se to radi. Pamtićemo ih. I biće nam potrebno mnogo vremena dok uskladimo svakoga, pa i sebe u delove svog života. Ljudi će sami kupovati karte po našoj koži, a mi ćemo ih gledati. Svakome ćemo dati šansu da učini šta želi. Kako želi. I kada. Mi ćemo se osvrnuti na učinjeno i odlučiti: koliko još može dalje. Koliko dubine mu poklanjamo, koliko sebe. Svaki pedalj će mrsiti njegova stopala. Grejaće se našim unutrašnjim nemirom. Našom lavom koja sada počiva u dubini. I znaće: dobiće nas, koliko nas je i zaslužio. U tom pravilnom kretanju nikad ispunjenih mozaika, u lavirintima naših oaza, ponekad, ponegde, srešćemo se... u dodirima kože. Naslonjeni na tuđe svetove. Udahnućemo se. Proparani od strepnje. Preskočivši sve granice. Samo oni koji putuju dovoljno u dubinu, mogu da upoznaju taj Svet:
Jer Retki nađu retke kad tad.
http://www.lovesensa.rs/
